Piraterija

Pojam „piraterija“ – koji nam u prvi trenutak može zazvučati romantično podsećajući na poduhvate pirata koji su u prošlom veku jedrili preko sedam mora – iza sebe krije ozbiljan problem. Danas taj pojam označava štetu koja je nanesena pojedincima i društvu u celini, a današnji pirati, poput parazita, žive na račun kreativnosti, talenta, privređivanja i ulaganja drugih.

Sa gledišta diskografske i video industrije, kao i radio i televizijskog emitovanja, „piraterija“ se prvenstveno odnosi na protivzakonite komercijalne aktivnosti (tj. one bez odobrenja vlasnika) koje uključuju trgovanje autorskim i srodnim delima zaštićenim pravom intelektualnog vlasništva.

To uključuje sva protivzakonita emitovanja i internet striming audio i video snimaka, radio i televizijskih emisija u komercijalne i nekomercijalne svrhe.

Pirati takođe organizuju prenos televizijskih emisija preko privatnih kablovskih mreža. Slično tome, tajna proizvodnja televizijskih uređaja za dekodiranje sa ciljem preprodaje ili korišćenje zvučnih i audiovizualnih dela bez dozvole mogu se smatrati piratskim činom (može biti okarakterisana kao čin piraterije) ili barem kao nešto tesno povezano sa tim.

„Pirati“ se danas ne bogate trgujući zlatnim šipkama ukradenim sa galija, nego proizvodnjom i prodajom, bez odgovarajućeg odobrenja, miliona kopija CD-a i DVD-a.

Kopije koje se bespravno nalaze u opticaju na tržištu najčešće su identične originalnom snimku. Kvalitet zvuka i slike je sličan, dok je omot gotovo jednak originalnom. Cena protivzakonitih kopija često dostiže visinu zakonitih proizvoda. Te kopije se zovu „falsifikati“.

Masovna proizvodnja kopija ponekad je omogućena zahvaljujući tajnom snimku napravljenim za vreme projekcije filma ili koncerta. Takođe se može raditi o kopiji snimljenoj sa radija ili televizije. Ovakvi snimci poznati su kao „bootlegs“.

Ilegalno paralelno tržište pokrenuto je zahvaljujući i ponovnoj popularnosti mnogih uspešnih muzičkih izvođača iz 70-tih, 80-tih i 90-tih. Prodaju se CD-ovi pod nazivom „Najveći hitovi“ pojedinih izvođača. Sakupljeni hitovi zapravo su kopije originalnih snimaka, koje su protivzakonito promovisane kao originalni snimci.

Nakon prikazivanja u bioskopima igrani se filmovi obično pojavljuju na CD, DVD koje se mogu kupiti.

Međutim, video distribucija kinematografskog dela se ne odvija istovremeno u svim Evropskim zemljama. Film se može nabaviti u jednoj državi i pre nego šta se objavi u drugoj. Ovakva situacija odgovara piratima koji mogu bespravno distribuirati video filmove u različitim državama.

Ilegalni proizvođač (tzv.“bootlegger“) najčešće se krije iza protivzakonitih video kopija. Film može biti tajno snimljen u sali za projekcije pomoću video kamere, ili pirat može „pozajmiti“ originalni snimak i napraviti kopiju koja će se potom masovno umnožavati. Pirati takođe mogu presnimiti film sa televizije i zatim napraviti veći broj kopija pomoću tog snimka.

Nakon prikazivanja u bioskopima igrani se filmovi obično pojavljuju na CD, DVD koje se mogu kupiti. Međutim, video distribucija kinematografskog dela se ne odvija istovremeno u svim zemljama.
Film se može nabaviti u jednoj državi i pre nego šta se objavi u drugoj. Ovakva situacija odgovara piratima koji mogu bespravno distribuirati video filmove u različitim državama.

Što se tiče muzičkih dela, video snimci su često(iako ne uvek) isti po kvalitetu kao originalni igrani film, dok je omot često isti kao na originalu.

Ilegalni proizvođač (tzv.“bootlegger“) najčešće se krije iza protivzakonitih video kopija. Film može biti tajno snimljen u sali za projekcije pomoću video kamere, ili pirat može „pozajmiti“ originalni snimak i napraviti kopiju koja će se potom masovno umnožavati. Pirati takođe mogu presnimiti film sa televizije i zatim napraviti veći broj kopija pomoću tog snimka.

U poslednje vreme je jako izražena internet piraterija u tj. Piratska internet distribucija koje se pojavljuje u više oblika. Kod audio piraterije je najširi oblik ilegalne ponude pesama za slobodno preuzimanje (download), a kod filmova ilegalna ponuda za besplatno gledanje (streaming on demand).

Postoje takođe internet video i audio servisi, utemeljeni sa ili bez dozvole za rad, koje emituju materijale (fonograme, videograme) bez potrebnog odobrenja tj. licence.

Svima je dobro poznata činjenica koliko je domaće muzičko i filmsko stvaralaštvo ugroženo postojećim vidovima piraterije. Napretkom tehnologije i sredstava komunikacije, oblici te piraterije su se iz okvira organizovanog umnožavanja piratskih CD i DVD-a proširili na gotovo svakog pojedinca. Dok je nekada trebalo pronaći fabrike ili organizatore umnožavanja i prodaje i protiv njih preduzimati mere, danas bi bukvalno morali da pohapsimo pola planete jer se svako na neki način oglušio o zakon o autorskim pravima, bilo da gleda film sa piratskog kupljenog DVD-a ili skida filmove i muziku sa interneta.

Smanjenjem cena CD i DVD-rom-ova i CD i DVD-rezača mogućnost proizvodnje CD i DVD-a se svela na svako domaćinstvo koje poseduje kompjuter. Sve to, zajedno sa ekspanzijom interneta, a uz postojeću pirateriju, nas neminovno primorava da prihvatimo realnost i razmislimo o prilagođavanju pravila poslovanja novim uslovima.

Na internetu trenutno postoji na stotine linkova, torenta i foruma na kojima se nudi kompletan domaći muzički filmski katalog za besplatan download. Takodje, postoji desetine sajtova koji nude besplatno muziku za download ili gledanje filmova gde sajt profitira od posećenosti vezanoj za reklame na sajtu. Drugi pak imaju naplaćivanje u smislu članarine. Sistem naplate se zasniva na učlanjenju u klub, tj. na bazi plaćanja mesečne nadoknade kojom se stiče pravo na “gledanje” neograničenog ili pak ograničenog broja filmova koje se nude.

S’ obzirom da se na tim sajtovima nudi kompletna diskografija i filmografija i da se svaki film ili pesma nađe na internetu istog dana kad se pojavi u prodaji, razumljivo je koliko je to interesantno za korisnike, a štetan za Produkcije.

Neki pirati iznova emituju ili distribuiraju emisije ili muzički i video sadržaj na kablovskoj televiziji ili putem interneta bez odobrenja odgovarajućih radio ili televizijskih kuća. Za gledanje kodiranih kanala, koji se emituju paralelno sa redovnim TV programima, gledaoci su dužni platiti pretplatu kao i odgovarajuću opremu za dekodiranje koja se mora nabaviti u tu svrhu. Neki pirati, štaviše, proizvode i prodaju i opremu za dekodiranje bez odobrenja nosilaca prava.

Nekoliko vidova piraterija utiče na radio i televizijske stanice. Među njima su neovlašćena upotreba signala, na primer za ponovno emitovanje ili internet distribuciju (postoji mogućnost da se istovremeno ili sa malim zakašnjenjem, u potpunosti ili delimično, emituje određeni program, a izvorne reklame se u potpunosti ili delimično izostavljaju), ili prodavanje DVD-a s kopijama emisija.

Sa druge strane, neka druga televizijska ili radio stanica, ili kablovski provajder, može ilegalno kopirati satelitske prenose za koje određena radio ili TV stanica ima ekskluzivno pravo emitovanja – na primer: prenos sportskih događaja iz inostranstva (kao šta je npr. Svetsko Prvenstvo u fudbalu). Postoje takođe televizijske i radio stanice, utemeljene sa ili bez dozvole za rad, koje emituju materijale (fonograme, videograme) ili prenose vesti sa stranih satelitskih kanala (ponekad dodajući simultani prevod) bez potrebnog odobrenja.

Različiti faktori povećavaju privlačnost piratskih aktivnosti pomoću kojih se može zaraditi dovoljno novca bez puno truda. Sa tehničke strane, prilično je lako postati pirat. Postoji takođe i vrlo razgranato tržište za takvu vrstu robe.

Tehnički razvoj, naročito razvoj digitalne tehnike, omogućava lakšu i jeftiniju proizvodnju CD-a, audiovizuelnag materijala, programa i software-a dobrog kvaliteta. Osim toga piratske aktivnosti su jeftinije od onih zakonskih (zakonski propisanih). Troškovi pirata ograničeni su na troškove izrade kopija i distribucije. Piraterija muzičkih dela zanemaruje obavezu plaćanja naknade nosilacima autorskog prava. Pirati, osim toga, imaju širok izbor dostupnih dela ili materijala za snimanje, pa mogu, relativno jeftino, odabrati najpopularnija dela nekog izvođača ili napraviti kompilaciju dela različitih izvođača. Analogno tome, pirati trebaju samo finansirati troškove izrade kopija i ambalaže nekog igranog filma ili videa da bi ostvarili zaradu na nekom visokobudžetnom delu koje je prethodno pažljivo i uz velike troškove, promovisano i izbačeno na tržište.

Osim što je piratsku robu tehnički lako proizvesti, za tu vrstu robe postoji i razgranato tržište. U poslednje vreme izrazito je povećana potražnja za audio i audiovizuelnim delima, uključujući nova izdanja i obnovljena izdanja starih dela (kompilacije hitova različitih izvođača, filmskih reditelja, itd.). Domaća publika želi imati pristup velikom broju domaćih i stranih programa, uključujući i one koji su dostupni pretplatom.

Velike političke, ekonomske i društvene promene koje su zahvatile srednju i istočnu Evropu, kao i teška ekonomska situacija u mnogim Evropskim zemljama, uticale su na porast raznih oblika piraterije. U ovakvim izmenjenim okolnostima mnogi Evropski potrošači nalaze se pred dilemom: oni žele atraktivne audio i audio-vizualne proizvode koji se nude na tržištu, ali ne mogu ili ne žele platiti troškove koji su povezani sa kupovinom, iznajmljivanjem tih proizvoda ili pretplatom. Kod nas imamo i dodatan problem nepostojanja legalne ponude na internetu. Sve ove činjenice podstiču pojavu piratskih aktivnosti.

Zbog same prirode piratskih delatnosti nemoguće je izračunati njihov opseg u različitim segmentima. U svakom slučaju, dostupne procene sugerišu da ekonomski gubitak koji proizlazi iz audio i audio-vizuelne piraterije u Srbiji se meri milionima EUR godišnje.

Piratske aktivnosti uništavaju izvor zarade pojedincima i profesionalnim grupacijama: autorima, kompozitorima, filmskim producentima, izvođačima, proizvođačima ploča, radio i televizijskim stanicama, proizvođačima software-a povezanim sa audio-vizuelnam proizvodnjom (posebno multimedija i video igre), distributerima, trgovcima na malo, vlasnicima kinematografa, itd.

Pirati koji kopiraju i prodaju neko uspešno delo ostvaruju neto zaradu, jer ništa ne plaćaju autorima i kompozitorima čiju muziku i tekst kradu. Takođe se ništa ne plaća ni izvođačima i muzičarima koji izvode autentično delo. Međutim, stvarni gubitnik je proizvođač legalnog proizvoda, jer on preuzima sav rizik snoseći kompletne troškove, uključujući i potragu za talentovanim izvođačima, troškove snimanja, lansiranja proizvoda na tržište i promociju izvođača i dela. Pirati beže sa plodovima celog tog truda.

Valja se prisetiti da je rukovođenje radio i televizijskim stanicama vrlo skup poduhvat u organizacijskom i tehničkom smislu. Javne radio i televizijske stanice imaju posebnu, kreativnu ulogu u nacionalnoj kulturi zahvaljujući činjenici da same rade čitav niz raznovrsnih, originalnih programa/emisija, organizuju prenose uživo, razvijajući na taj način svest o vlastitim kulturnim vrednistima kao i vrednistima drugih naroda.

Pirati takođe ugrožavaju opstanak televizijskih stanica čiji se prihod temelji na redovnom plaćanju pretplate. Osim toga, nosioci prava koji su povezani sa različitim programskim službama radio ili televizijskih kuća, u jednom će trenutku prestati prodavati svoja prava stanicama koje ugrožavaju njihov vlastiti ekonomski opstanak.

I konačno, država je takođe na gubitku. Lica koja su uključena u piratske aktivnosti obično ne plaćaju poreze, carine kao ni druge oblike državnih davanja. Audiovizuelna industrija kao i industrije zabave su naročito na udaru piraterija. Ove grane industrije, koje su od vitalnog značaja za nacionalnu ekonomiju, zapošljavaju velik broj ljudi i daju značajan prihod državi (porezi koje plaćaju autori i zaposleni, porezi nametnuti kompanijama koje su povezane sa zabavnom i audiovizuelnam industrijom). I na kraju valja spomenuti da piraterija šteti industrijskoj i tržišnoj konkurentnosti država koje su žrtve piratskih aktivnosti.

Znatan gubitak prihoda autora, izvođača, proizvođača i distributera prouzrokovan aktivnostima pirata često deluje destimulativno na kreativnost i ulaganja u kulturnu industriju (proizvodnju na području kulture). To ugrožava raznovrsnost i kvalitet proizvoda koji se nude na tržištu. Gledano dugoročno, oni su protivni interesima šire javnosti.

Kao što je slučaj i sa drugim nezakonitim aktivnostima, i ovde je potrošač na gubitku, jer se gubi deo prihoda koji legalni proizvođači ulažu u manje popularna dela kao što su: avangardna muzika ili filmovi, religijska muzika, umetnički filmovi, ili u nove talente. Gubitak ovog profita utiče na smanjenje broja novih zvučnih i audiovizualnih dela na tržištu i zbog toga, u krajnjem slučaju, osiromašuje nacionalnu kulturu.

Kada su dostupna publici, zvučna i audio-vizuelna dela – ona koja se koriste u zabavne kao i u kulturne svrhe – mogu, poput bilo koje druge vrste umetnosti imati veliki uticaj na život i emocije, pa mogu obogatiti, pa čak i odrediti kulturnu svest jednog naroda ili pojedinih delova društva. Srbija se može ponositi bogatstvom svojih kulturnih proizvoda, koji se izvoze i cene po celom svetu.

Nadalje, treba imati na umu da zemlji koja ozbiljno zanemaruje svoje obaveze sprovođenja efikasne zaštite intelektualnog vlasništva prete međunarodne trgovinske sankcije koje mogu ozbiljno ugroziti njenu spoljnu trgovinu.

Iako nije poželjno ograničavati mogućnosti koje se nude zahvaljujući tehničkom razvoju, i od kojih široka javnost ima koristi, niti onemogućiti pristup kreativnim delima – naročito muzici i audiovizuelnim delima – prava i legitimni interesi nacionalnih i stranih nosilaca prava moraju se zaštititi.

U tu svrhu je neophodno predstaviti širokom tržištu legalnu ponudu po pristupačnim cenama a uporedo sistematski krenuti u proces antipiraterije.

Poboljšanje pravnog sistema i uvođenje tehničkih anti-piratskih metoda mora se razvijati uporedo sa širenjem svesti o problemu. To je usmereno prvenstveno prema pravosudnim (kaznenim i civilnim) i administrativnim (policija i carina) organima vlasti. Strategije informisanja i osvešćenja moraju takođe biti namenjene korisnicima zvučnih i audiovizualnih dela, i tu se treba učiniti glavni napor. Javno mnenje mora biti svesno ozbiljnosti piraterije.

Gotovo sve zemlje članice Evropske Unije su već preduzele mere u okviru svog pravnog sistema, predviđajući građansko-pravna i kazneno-pravna sredstva kojima se omogućava brza i efikasna akcija protiv osoba upletenih u piratske aktivnosti, uvoz, izvoz i distribuciju piratskih proizvoda.

Kulturne industrije se mogu su razvijati tek kad je nosiocima autorskih prava omogućen minimalni nivo zakonske zaštite: nacionalno zakonodavstvo se brine za celi niz prava intelektualnog vlasništva, omogućavajući nosiocima autorskih prava autorizaciju vlastitih dela, sprečavanje njihove neovlašćene eksploatacije, dobijanje odgovarajućih naknada, itd.

Nacionalna prava su uopšteno odraz obveza koje su određene države preuzele po međunarodnim ugovorima i sporazumima. Najvažniji dokumenti su Bernska konvencija za zaštitu književnih i umetničkih dela (1886, poslednji put revidirana Pariskim aktom iz 1971.), Međunarodna konvencija za zaštitu izvođača, proizvođača fonograma i radio i televizijskih kuća (Rim, 1961), Konvencija o zaštiti proizvođača zvuka protiv neautoriziranog kopiranja fonograma (Ženeva, 1971), Konvencija o distribuciji programskih signala emitovanih putem satelita (Brisel, 1974), Evropska konvencija o zaštiti televizijskog emitovanja (Strazbur, 1960), zajedno s protokolima, i Konvencija o međunarodnoj registraciji audiovizualnih dela (Ženeva, 1989). Sledeći važan dokument je tzv. TRIPS konvencija (Konvencija o aspektima prava intelektualnog vlasništva koji su povezani s trgovinom, uključujući trgovinu krivotvorenom robom) zaključen u okviru Urugvajskog kruga pregovora Opštog ugovora o cenama i trgovini (GATT). Ovaj ugovor sadrži ekskluzivne obaveze koje se odnose koliko na nezavisna prava autora, izvođača i proizvođača toliko i na sprovođenje tih prava.

Kada se usvajaju mere za ratifikaciju ovih ugovora na nacionalnom nivou, države garantuju da nosioci autorskih prava imaju odgovarajuća prava koja im omogućavaju obranu njihovih ekonomskih i moralnih interesa protiv različitih oblika piraterije. Države takođe mogu, pomoću bilaterarnih sporazuma, omogućiti uzajamne garancije za zaštitu svojih građana čija su prava ugrožena piratskim aktivnostima.

Uspeh u borbi protiv piraterije predstavlja postojanje odgovarajućih pravnih sredstava, koja omogućavaju preduzimanje brzih akcija u cilju prikupljanja neophodnog dokaznog materijala i primenu sankcija koje bi odvratile ljude od daljeg učešća u piratske aktivnosti.

Pravna sredstva trebaju delovati na sve one koji su umešani u piratske aktivnosti, tj. proizvođače ilegalnih kopija, uvoznike, izvoznike i osobe koje se bave distribucijom tih kopija, uključujući i maloprodaju, kao i neovlašćene kablovske centre i piratske radio i televizijske stanice.

Delotvorna pravna sredstva protiv piraterije trebala bi postojati u kaznenom kao i u građanskom pravu: od države do države zavisi na kojim će se postupcima više insistirati. Dodatna sankcija protiv radio ili televizijske stanice koja radi bez dozvole je njeno zatvaranje.

Osnovno oružje u borbi protiv piraterija u okviru kaznenog prava su odgovarajuća ovlašćenja za pretres i hapšenje. Bez njih bi prikupljanje dokaznog materijala neophodnog za presudu bilo veoma teško, ako ne i nemoguće. Dakle, policija treba dobiti nalog za pretres prostorija onih osoba za koje postoji osnovana sumnja da su upletene u piratske aktivnosti kao i ovlašćenje da privremeno oduzmu sav pronađeni materijal koji je važan za istragu, uključujući ilegalne kopije i sredstva za njihovu proizvodnju. Takođe bi trebalo razmisliti o uvođenju ovlašćenja za utvrđivanje protivpravne imovinske koristi ostvarene piratskim aktivnostima, pod pretpostavkom da se ona može jasno odrediti.

Potrebno je omogućiti uništenje ili konfiskovanje ilegalnih kopija i oduzimanje sredstava za proizvodnju. Shodno tome, zarada koja je ostvarena piratskim aktivnostima trebala bi biti oduzeta. Potrebno je omogućiti da se sva oduzeta zarada ili deo zarade dodeli oštećenoj stranci kao naknada za pretrpljenu štetu. U mnogim zemljama žrtve kaznenih dela mogu postaviti zahtev za naknadu štete u samom kaznenom postupku (imovinsko-pravni zahtev). Sa druge strane, kazneni sudovi bi trebali imati ovlašćenje da sami dosude naknadu štete oštećenom.

Sankcije moraju biti stroge. Pirati mogu shvatiti malu novčanu kaznu kao neku vrstu poreza, što bi im moglo olakšati savest pre nego što krenu sa još unosnijim aktivnostima. Stroge kazne odvraćaju ljude od piratskih aktivnosti i u isto vreme podstiču odgovarajuća tela državne vlasti da odvoje dovoljno sredstava za borbu protiv piraterije. Novija iskustva u nekoliko zemalja pokazuju da je pooštrenje sankcija i odlučna primena kaznene politike od strane sudova imala izuzetne učinak na smanjenje nivoa piratskih aktivnosti. Ove metode odvraćanja pojedinaca od uplitanja u piratske delatnosti još su važnije kada piraterija prelazi granice jedne zemlje. U tom slučaju bilateralna i multilateralna saradnja između država koje su ugrožene može biti neophodna. Ranije spomenuti TRIPS ugovor sadrži niz obaveza koje se odnose na pitanja sudskih postupaka i ostale probleme u vezi sa kaznenim sankcijama za pirateriju.

Što se tiče građanskog prava, neophodno je postojanje pravnih sredstava za prikupljanje dokaznog materijala u slučajevima piraterije. Pomenuta sredstva neizbežno variraju od zemlje do zemlje obzirom na pravnu tradiciju. Svaka zemlja bi trebala ispitati da li su sredstva koja su trenutno dostupna tužiocima dovoljna, imajući na umu posebne teškoće povezane s prikupljanjem dokaznog materijala.

U pojedinim zemljama tužilac u građanskom sudskom postupku može dobiti ex-parte, sudski nalog kojim se zahteva od optuženog da odobri tužiocu ulazak u njegove prostorije. Pretraga i oduzimanje dokaznog materijala za piratske aktivnosti. Nije potrebno posebno naglašavati da su takvi nalozi praćeni obavezama od strane tužioca da zaštiti legitimne interese optuženog. Ovakvi postupci pokazali su se kao vrlo delotvorna sredstva u borbi protiv piraterije.

U drugim zemljama, kad je tužioc u mogućnosti da pokaže da će određena aktivnost prouzrokovati nenadoknadivu štetu, može se odobriti sudski nalog kojim se naređuje prestanak aktivnosti do pravosnažnosti sudske odluke o tom slučaju.

Uopšteno govoreći, osnovni pravni put zaštite u građanskom pravu jeste parnica. Ona se pokreće radi naknade štete koju je pretrpio tužilac. Da bi se procenila šteta prouzrokovana piratskim aktivnostima sud uzima u obzir okolnost kao šta su „gubitak ugleda“ koji je pretrpio nosilac autorskog ili srodnog prava zbog toga šta je autorsko delo neovlašćeno promenjeno ili što nisu poštovana druga moralna prava. Sledeći bitan element je gubitak tržišta koji pogađa proizvođače nosača zvuka ili video materijala zbog daljnjeg nepoverenja kupaca koji nisu bili svesni da umesto originalnih proizvoda kupuju kopije osrednjeg kvaliteta.

Slično tome, šteta koju piraterija može naneti tržišnim (marketinškim) strukturama, na primer: nepovoljan uticaj na konkurenciju, takođe se uzima u obzir. Pirati mogu prodavati svoje proizvode prilično jeftino, jer ne plaćaju nikakve nadoknade nosilacima autorskih prava ili državi.

Korisno je ostaviti tužiocu mogućnost izbora između parnice za odštetu, zbog nadoknade pretrpljenog gubitka, i zahteva za zaradom koja je ostvarena piratskim aktivnostima, u slučaju kada se ona može utvrditi. Ovakva mogućnost izbora vrlo je korisna u slučajevima kada tužilac ne može precizno utvrditi veličinu pretrpljene štete.

Posebno je važno da odštete koje se dodeljuju nisu samo simbolične, već da predstavljaju odgovarajuću kompenzaciju za pretrpljeni gubitak i povredu. Ovo je takođe potvrđeno u TRIPS ugovoru.

a) sprovođenje istrage i sakupljanje dokaznog materijala

b) Građansko pravo

Javnost, a naročito pravnici (sudije, tužioci, ostali pravnici koji primenjuju zakon, profesori i studenti prava, itd.) moraju što pre postati svesni potrebe poštovanja autorskih i srodnih prava autora i svih ostalih koji doprinose stvaranju nekog zaštićenog dela. Takođe treba razvijati svest o ozbiljnim ekonomskim i kulturnim posledicama nepoštovanja tih prava.

Obrazovni programi koji se bave ovim problemom mogu se prezentovati putem medija (kroz novinske članke, televizijske reklame, itd) i na taj način podsticati potrošače na saradnju u borbi protiv piraterije, na primer obaveštavanjem vlasti o piratskim proizvodima na koje su naišli.

Obrazovni programi za policijske službenike, carinike i sl., kao i seminari za pravnike mogu biti vrlo korisni za formiranje svesti o problemima i upoznavanje s merama koje se trebaju preduzeti u cilju suzbijanja piraterije.

U formiranju svesti o ovom problemu važnu ulogu imaju tela koja predstavljaju različite kategorije nosilaca prava kao i autorska društva: njihova se uloga često ogleda kroz saradnju sa vlastima. Oni promovišu pripreme za medijsku kampanju i distribuiraju tekstove, audiovizualne materijale i sl. Ta tela ulažu u preventivne aktivnosti, kao deo njihovog doprinosa efikasnoj borbi protiv piraterije. Njihova se ulaganja često isplate na duži rok. Ponekad se i jednostavnim inicijativama može naneti težak udarac pogubnoj delatnosti pirata.